(Не)брига за историјско и културно наслеђе Србије — пример Шида
Пише: Данка Којадиновић
У временима великих светских турбуленција и бесконачне какофоније медија, наиђете на прегаоце који враћају веру у рад, истинске вредности, живот. Наиђете на Радована Сремца, правог Сремца, чија дела говоре гласније од речи. Виши кустос Музеја “Илијанум” у Шиду, огромним трудом, знањем и љубављу, од заборава отима историјско и културно наслеђе Шида и Срема.
Сведок: Откуд толика енергија и елан да се бавите истраживањима?
Радован Сремац: Нисам баш сигуран како да одговорим на ово питање. Вероватно сам, једноставно, радознао. Сећам се питања моје учитељице Вере Суботић негде у 3–4 разреду основне школе: која је најбитнија особина научника? Мени је одмах излетело: радозналост. А та жеља за знањем ваљда производи потребну енергију. Мој Шид и мој Срем су пребогати културно-историјском баштином, а ја на њу гледам као дете које отвори новогодишњи пакетић: радост, одушевљење, „глад”, адреналин… Једноставно раширим очи и не знам где прво да зароним у истраживање. До сада ми је пажњу привлачила археологија римских провинција централног Балкана, библијска археологија, генеалогија, етнологија, културно наслеђе Срема, а у задње време злочини према цивилима у Срему на простору НДХ. Морам да поменем и нешто сасвим другачије од свега поменутог, а то је и узгој украсне живине и ситних животиња. Визуелне и звучне лепоте којима је ова бића обдарио Бог, представљају прави мелем којим обнављам енергију за истраживачки рад.
С: Мада култура има незавидан материјални статус у Србији успели сте да издате бројне студије о људима и догађајима Шида и околине?
Р.С: На жалост у праву сте, култура има врло незавидан материјални статус. Поред поменуте енергије и елана, данас су вам потребна и релативно велика финансијска средства за истраживање, прикупљање и обраду података и потом и њихово публиковање. Немерљив део трошка је прикупљање података, писања и припрема једне књиге и верујем да ни један аутор никад није ставио на папир колико га то кошта. На крају се некако увек нађу средства за штампу књига и то је онај мерљив део трошкова на којој се ми аутори најчешће захваљујемо у самим књигама. Мислим да увек треба, без лажне скромности, да као финансијери књиге стоје и сам аутор и његова породица.
До сада сам финансијска средства највише добијао по конкурсима код покрајине и делом локалне самоуправе, а неке књиге сам штампао од сопствених средстава. Дакле то је, верујем, убеђен сам, ситуација код свих „независних” провинцијских истраживача иза којих не стоје велике установе. Морам да поменем и несебичну помоћ моје породице и бројних пријатеља и колега који ми непрестано помажу. Истакао бих и подршку пријатељице Наташе Давид Искреновић, необично вредног и маштовитог дизајнера. Хвала Богу, до сада сам успео да публикујем 25 монографија, а већ за ову годину је спремно 5 нових. Поред монографија ту је и списак од преко 80 наслова у серијским и електронским публикацијама.
С: Шта Вас обрадује током напорних истраживања?
Р.С: То су свакако детаљи. Ја сам шидско-сремски локал-патриота. У археологији се озарим када неки предмет успем да убацим у историјски контекст везан за живот човека у овом мом, не тако питомом, Срему. Када је реч о новијим историјским периодима, ту ми је највеће интересовање генеалогија. Не могу да опишем колики је налет адреналина када на неком пожутелом папиру из 18. или 19. века нађем име неке тражене особе, прикачим је на родослов и тако је „вратим у живот“.
С: Шид је мали град богат знаменитим личностима и турбулентним догађајима. Колико су Шиђани свесни културног блага које поседују?
Р.С: Шид је баш мали градић, који је још 1773. године добио звање града и право одржавање градских вашара. На жалост, изглед самог Шида и његова величина никад се нису приближили оближњој Сремској Митровици или Вуковару. Међутим, људи који су рођени у Шиду, школовали се и одрасли овде а потом своје делање у малом Шиду заменили делањем на читавом хоризонту српског културног подручја, не да су засенили поменуте околне градове, него и друге многе веће. Шидски утицаји и доприноси се данас мере оним „од националног значаја” у сфери црквеног и духовног, спортског, уметничког, музичког, политичког, научног…
Колико су Шиђани свесни блага које поседују? Мислим да ће ми замерити на одговору, али рећи ћу врло мало. Према Шумановићу, првом имену српског и југословенског академског сликарства прве половине 20. века, који је увек свима некако пред очима, још увек гаје својеврсно страхопоштовање. Мада је приметан пад броја присутних на галеријским догађајима.
Када је реч о Илији Башичевићу Босиљу, не првом имену српске и југословенске наивне, него према мишљењу британских уметничких кругова једном од 50 најзначајнијих имена светске наивне и маргиналне уметности, Шиђани су готово потпуно равнодушни. Несхватљиво.
С: А када је реч о археологији?
Р.С: Ситуација је поражавајућа. Након налога министарства културе из 2013. године да се угаси радно место археолога а археолошка збирка измести из Галерије „Сава Шумановић” и поновног гашења збирке 2017. године од стране Општине Шид и Народне библиотеке „Симеон Пишчевић“ у којој се збирка налазила након галерије, можемо сматрати да је археологија у општини Шид мртва. Шидска археолошка збирка је баштинила преко 6000 предмета првенствено са вишеслојног локалитета Градина на Босуту, који је због свог значаја постао епонимни локалитет за широко распрострањењу босутску културу старијег гвозденог доба. Све што се пронађе на територији општине Шид по питању археологије данас иде у надлежне музеје у Сремској Митровици или Новом Саду, или у архиве када је реч о писаној грађи или се пак баца или уништава.
С: Ви тврдите да се у Шиду десио „културни геноцид“?
Р.С: Својевремено сам писао о културном геноциду у Шиду у току Другог светског рата и након њега. У пар наврата је уништена готово цела шидска историја. Бојим се да рана на културној баштини Шида више не може да се зацели. И за то смо криви само ми грађани јер смо допустили директно учествовањем или индиректно незаинтересованошћу. Да би сте се данас бавили историјом Шида и околине, морате ићи у Сремску Митровицу, Нови Сад, Сремске Карловце, Загреб, Будимпешту…
С: Како бисте организовали Шид као туристичку дестинацију културе?
Р.С: Туризам није моја струка па не могу да дајем објективне предлоге. Моје лично мишљење је да Општина Шид нема пуно тога да понуди туристима, али зато може врхунску уметност. Већина средстава општине опредељена за туризам треба да буду усмерена на Башичевића и Шумановића јер ни један град у Србији нема то што ми имамо, као што сам рекао, прво име српског и југословенског академског сликарства и прво име српске и југословенске, баш да не кажем, европске наиве. Поред тога, може да се покрене читав низ манифестација које ће промовисати шидско културно-историјско наслеђе. У више наврата сам предлагао тамбурашке дане Мите Орешковића, првог спрског кантаутора или Фамилићеве тамбурашке дане, по ромској породици убијеној у Јасеновцу. Или Дунстерове спортске дане, у част Божидара Симоновића — Боже Дунстера, селектора југословенске репрезентације у Монтевидеу а рођеног Шиђанина. Затим Магарашевићеве књижевне дане у част Адашевчанина Георгија Магарашевића оснивача Летописа Матице српске итд. И не заборавимо да се у нашем Срему вазда добро јело и да то може да буде одличан бренд Шида. По том питању већ имамо две одличне манифестације „Сремски свињокољ и кобасицијада” чији је идејни творац наш суграђанин Станислав Ђерчан и Сремску куленијаду у Ердевику. Није у питању култура али свакако јесте познато локално сремачко наслеђе.
С: Каква је сарадња са страним и домаћим институцијама?
Р.С: Као што сам навео, да би се данас бавило прошлошћу Шида мора се напустити Шид и отиснути, не само у друга српска места него и у друге државе. На том путу сам остварио сарадњу са бројним установама попут Музеја Војводине, Музеја Срема, Историјског архива „Срем” у Сремској Митровици, Архива Српске академије наука и уметности у Сремским Карловцима, Архива Војводине, затим Архива Славоније у Осијеку, Музеја града Илока, Хрватског државног архива па све до Централног архива за историју јеврејског народа у Јерусалиму, Јад Вашема у Јерусалиму…
***
Изузетно историјско и културно наслеђе Србије заслужује сву пажњу државе. Постоје и тимови врсних стручњака.Време је да се угледамо на суседну Хрватску која улаже велика средства у археолошка испитивања и будуће туристичке одреднице.
