Поводом нове књиге академика Данила Басте
МИХАИЛО ЂУРИЋ И ЧАСОПИС PRAXIS
Пише: Јово Цвјетковић
После занимљиве и за нашу културу памћења драгоцене и лепо написане књиге симболичког наслова „Пруст и виолина у Забели“ која је објављена 2016. године у издању београдске издавачке куће „Досије студио“, а чији садржај сачињавају пригодни и огледни чланци раније објављивани у одговарајућој периодици што су такорећи писани у разним приликама и поводима, а тичу се филозофског дела Михаила Ђурића, академик Данило Баста у својој најновијој расправи под насловом „Михаило Ђурић и часопис Praxis“, рекао бих, додатно обогаћује наша сазнања о истакнутом српском филозофу коме и данас, као и претходних година у његовом родном Шапцу, одајемо дужно поштовање.
Аутору је пошло за руком да у једној изразито сажетој форми своју интерпретацију фокусира на најзначајније Ђурићеве радове објављене у знаменитом филозофском двомесечнику између 1965. и 1972. године и да при том на један одиста продуктиван начин помери границе херменеутичке евиденције у свеколики стваралачки опус Михаила Ђурића, са свим његовим тематским и проблемским особеностима. По свему судећи, реч је о јединственом духовном салду у филозофији код Срба, али и нашој академској хуманистици у целини који је добрано прекорачио границе једне мале културе као што је наша, али је сасвим извесно да је неким својим књигама, а пре свега расправама о Ничеовој филозофији стекао углед међу иностраним колегама, не само у земљама немачког говорног подручја, него и знатно шире. Једноставно речено, Михаилу Ђурићу припада “прва галерија“ најплоднијих и најзначајнијих српских филозофа и мислилаца друге половине двадесетог столећа.
Зашто баш „Михаило Ђурић и часопис Praxis“? Овом приликом је умесно нагласити неколико релевантних чињеница које су претходиле оснивању филозофско-социолошке Корчуланске летње школе 1963. године, а само годину дана доцније и часописа Праксис којег је основала загребачка група филозофа уз тадашњу подршку „Хрватског филозофског друштва“. Наиме, нешто раније 1959. у Сарајеву је одржана расправа о актуелним проблемима марксистичке филозофије у Југославији, а у Загребу знаменита дебата о „младом“ и „старом“ Марксу. У том раздобљу постојало је само неколико часописа општетеоријског карактера у којима су југословенски филозофи могли објављивати своје радове. Реч је часопису „Погледи“, „Наше теме“ и „Филозофија“ иза којег је стајало Југословенско удружење за филозофију са седиштем у Београду, а које ће се, за невољу након низа несугласица између хрватских и српских филозофа убрзо и распасти. Први главни уредници новопокренутог часописа Praxis били су Гајо Петровић и Данило Пејовић. Низом неспоразума у „Хрватском филозофском друштву“ тога времена, Данило Пејовић је напустио редакцију часописа као и место уредника па га је у новонасталој ситуацији заменио истински хуманиста и ерудита Руди Супек, изузетна личност међу тадашњим интелектуалцима са којим ће Михаило Ђурић неговати једно искрено и узорно дугогодишње пријатељство. Од почетка 1967. редакција часописа се коначно консолидовала и њу су у ширем саставу сачињавали у већини представници тада већ афирмисане и цењене Загребачке филозофске школе: Бранко Бошњак, Данко Грлић, Милан Кангрга, Предраг Враницки, Златко Посавец, а из Београда Вељко Кораћ и др. Од самог почетка, Михаило Ђурић је био члан редакцијског савета часописа и агилан сарадник током његовог излажења, дакле све до административне забране тадашњих комунистичких власти и дефинитивног гашења овог угледног филозофског двомесечника. Поред југословенског редакцијског савета часописа, установљен је и међународни редакцијски савет у коме су била најпроминентнија имена светске филозофске мисли тога времена као што су: Ђерђ Лукач, Лисјен Голдман, Јирген Хабермас, Лешек Колаковски, Херберт Маркузе, Ерих Фром, Ернст Блох, Дејвид Рисман, Умберто Черони, Карел Косик и многи други. Сасвим је извесно да је интернационални одзив за сарадњу у часопису био импресиван али и очекиван. Појава такве једне несумњиво репрезантативне интелектуалне заједнице и надасве епохално - инспиративна „духовна ситуација времена“ - била је велики изазов и подстицај за Михаила Ђурића да у том необично значајном периоду југословенске филозофске мисли објави десетак врло запажених теоријских огледа, пре свега оних из области социологије што је, поред осталог налагала његова наставничка, односно педагошко-дидактичка обавеза на Правном факултету у Београду.
Иако је филозофско-социолошки часопис Praxis имао изразито марксистичку легитимацију, та чињеница није спречавала многе присталице других филозофских орјентација да сарађују у најугледнијем часопису оног времена у тадашњој Југославији, утолико пре што је Praxis представљао једну отворену и слободну трибину у светским размерама. Сама редакција, а чији је spiritus movens био можда и најобразованији наш филозоф тога времена Гајо Петровић - без задршке се определила за ватрену крилатицу еминентно левог радикализма - дакле за одлучну и „беспоштедну критику свега постојећег“. Разуме се, благодарећи управо оваквом критичком односу према друштвеној стварности и епохалном тренутку, али и искреној намери да се сучељавају различита филозофска становишта, Михаило Ђурић је без колебања прихватио сарадњу са часописом. Иако није био декларисани марксиста као што је то иначе био случај са већином колега из Загреба и Београда, сматрао је да је прихватање било којег филозофског становишта као обавезног канона или догме погубно за свако критичко мишљење и да ни Марксова мисао у том смислу не би смела да буде изузетак. Наравно, ко је иоле пажљиво читао Ђурићеве списе могао је до оваквог закључка доћи. Поред свега тога, а истине ради, Ђурић је, иако није био идеолошки следбеник писца Капитала, имао је несумњиво поштовање према Марксу којег је узгред буди речено уз Макса Вебера и Емила Диркема сматрао незаобилазним друштвеним мислиоцем модерног доба.
Данило Баста нас у својој расправи обавештава да почетак Ђурићеве сарадње са Praxisom почиње 1964. Наиме, после другог заседања Корчуланске летње школе, под индикативним насловом „Смисао и перспективе социјализма“ након чега је објављен и зборник радова под истоименим насловом. У њему је нашла запажено место и Ђурићева социолошка расправа „Перспективе друштвеног јединства“ прожета са видљиво израженим филозофским подтекстом током самог излагања, што је иначе одликовало све Ђурићеве социолошке огледне чланке у том периоду, укључујући наравно и две његове књиге из ове научне области, а реч је о следећим насловима: „Проблемима социолошког метода“ и „Социологији Макса Вебера“. По свему судећи је извесно да је намера редакције Praxisa била да се сви аутори прилога држе строго задате теме што су махом сви и учинили. Баста је добро приметио да је Михаило Ђурић врло вешто, рекло би се са чак извесном дозом лукавости избегао тај марксистички наговор или идеолошки налог и учинио заокрет према критичкој историји социолошких идеја, имајући пре свега у виду две доминантне оријентације у друштвеној теорији тога времена; а реч је о функционализму и марксизму. Међутим, Ђурић је и овог пута избегао помињање речи марксизам, тако да је пандам функционализму био светоназорни хуманизам, ма шта то значило, како у тадашњем времену тако и данас. Иначе, нешто касније ће угледни загребачки социолог Иван Кувачић објавити своју књигу под насловом „Марксизам и функционализам“. Узгред је занимљиво напоменути да су и Михаило Ђурић и Иван Кувачић (у књигама „Обиље и насиље„ и „Знаност и друштво“) у социологији упорно трагали за њеним филозофским исходиштима. На страну претходно реченог, Ђурић је, држећи се прецизног аналитичког поступка у овој расправи указао на вредности и сазнајне границе обе теоријске парадигме, имајући у виду све њихове разлике али исто тако и значајне подударности. У првом делу аутор овог теоријског огледа излаже појмовно-дискурзивна и методолошка упоришта двеју социолошких доктрина, а у другом делу преиспитује епистемолошку ваљаност и домете критичке инвентивности поменутих становишта. Амерички социолог Талкот Парсонс је репрезентативни представник функционализма у социолошкој традицији и Михаило Ђурић, имајући пре свега на уму његово капитално дело „Друштвени систем“ које је преведено и на наш језик, а у којем је проблем друштвеног јединства основна тема у овој знаменитој расправи. Напросто, уколико је друштвено јединство могуће, онда је исто тако могућ и друштвени поредак у пуном смислу те речи. Међутим, ко год да је са критичком пажњом прочитао овај спис, могао се без бећих потешкоћа уверити у његову претерано наглашену нормативну раван и нереалне аспирације америчког социолога да његов социолошки модел буде општеважећи за сва друштва, у свим временима. Разуме се, Михаило Ђурић је с правом уочио неприхватљивост и неисторичност оваквих тврдњи. Истини за вољу, Парсонс је полазио од становишта да је друштвено јединство могуће само под условом да постоји унутардруштвена сагласност око основних друштвених вредности. Уколико таква сагласност постоји онда је она пресудан чинилац у „динамичкој равнотежи“ друштвеног система који је conditio sin qua non не само правног и политичког поретка као таквог, него и једне аутентичне моралне заједнице која се мора заснивати на начелима емпатије и солидарности између њених припадника. Ђурић критички запажа да Парсон исувише има на уму искуство „техничко-индустријске цивилизације Запада“ и да је тај модел ригидно механички. Јер, уколико један делић механизма закаже, онда је цео систем у проблему. Такође, Ђурићу је сасвим јасно да нема друштвеног јединства без друштвених сукоба и обрнуто. Једноставно, то је тај дијалектички фатум који показује не само своје лице него и дугу сенку наличја. Нагласио је да социјализам у Совјетском Савезу и Источним земљама тога времена није имао никакве везе са Марксовом идејом иако је та иста идеја била сакрализована до невиђених размера а њени „прекршиоци“ завршавали у концентрационим логорима. Напросто, ствар се изродила у леви бољшевички тоталитаризам са несагледивим последицама до наших дана. За разлику од функционалистичке парадигме, хуманистички настројени социолози или друштвени теоретичари сматрају да је модел друштвеног јединства неодржив јер читав проблем своде на вредности организације, друштвених институција sui generis, а не исконских вредности заједнице. Дакле, нипошто „динамичка равнотежа“ која би пре била својствена неком техничком систему, него друштво које би се изнутра потрудило и било заиста кадро да негује идеале братства, јединства и једнакости, знамените лозинке Француске буржоаске револуције које су давно бачене под ноге. Разуме се, и ови идеали могу бити често и трагично злоупотребљени као инструмент успостављања тоталитарних режима који су нам из историје итекако познати, од Јакобинског терора до данас. Уосталом, свака велика и ничим неконтролисана концентрација друштвене моћи без обзира на њен идеолошки или политички предзнак, неминовно води у ауторитарни или тоталитарни поредак, почесто у егзистенцијални трагизам неслободе читавих народа. Али, ето, упркос Ничеу, Шпенглеру, Берђајеву, Хозе Ортеги и Газету, Гинтеру Андерсу, Орвелу, Кафки, Музилу, Камију, Сартру и коме још не... свет у коме живимо је више него суморан, све ближи апокалипси јер дехуманизација и поробљавање човека као да немају границе...
Поред овог Ђурићевог прилога у часопису Praxis, предмет, Бастиних разматрања је необично важно Ђурићево иступање испред Редакцијског савета, а реч је о личном Ђурићевом изјашњавању, тачно на Преображење лета Господњег 1969. на Корчули, са основном интенцијом и упитаношћу: Шта заправо треба учинити да часопис Praxis буде још садржанији, квалитетнији и бољи. Наиме, Ђурић је приметио да је све више изражена тенденција заступљености публицистички интонираних прилога, односно тзв. ангажованих текстова којих има знатно више од озбиљних чланака из филозофије и свих њених дисциплина, укључујући и знатно критички продубљенију и аналитички смелију критичку теоријску друштвену мисао. Утолико је Данило Баста с добрим разлозима у својој расправи скренуо пажњу на чињеницу да ја Михаило Ђурић зазирао од садржинског дуализма филозофије и социологије и да је оно у основи имала два кључна разлога: По њему, реч је о томе да се оснажи филозофски карактер часописа, а с друге стране да се спречи тзв. „социологизација“ часописа јер таква тенденција неминовно води у популарну публицистику и дневнополитичке теме. У том смислу Баста на стр. 57. наводи Ђурићеву беспоштедну и реску формулацију: “Морамо стати на пут даљем продирању политичке публицистике у наш часопис, морамо увидети да њој нема места у његовом оквиру.“ Данило Баста је по свему судећи сасвим добро разумео Ђурићева критичка запажања. Наиме, нашем филозофу није било ни на крај памети да у начелу омаловажи поменуте теме и појаве, него је напросто сматрао да оне морају бити предмет филозофског мишљења, али под окриљем примереног академског ригоризма. У супротном, читава ствар ће се наћи на стрампутици, на путу непристојне банализације. Нажалост, филозофски двомесечник Praxis је таквих падова током свог десетогодишњег излажења имао.
Поред запажених социолошких огледа интонираних у особеном ауторском стилу, Михаило Ђурић је у истом часопису објавио и неколико филозофских чланака. Међу њима је посебно вредан пажње прилог под насловом „Криза човековог саморазумевања“ који је у неку руку привилеговани предмет Бастиног тумачења. Наиме, утолико пре је чланак занимљив јер покреће она егзистенцијална питања без којих филозофија не би имала никакву сврху. На самим својим филозофским почецима Михаило Ђурић је посебну пажњу посветио старогрчкој филозофији и култури а самим тим добро разумео важност метафизичких корена филозофског мишљења. Суочавајући се са одсуством било каквог озбиљнијег искорака у правцу обнове човекове јавне друштвене смелости и моралне честитости, Ђурић је са отменом забринутошћу указивао да је „филозофија једна несавремена појава“. За невољу, био је у праву. Данашње белосветске агентуре корпоративног капитала које држе под надзором и покорности светску науку, научна истраживања и научнике, врхунске цивилне и војне технологије безмало су критичку друштвену мисао ставили пред језиву еутаназију. А зар није криза човековог саморазумевања и у овом тренутку манифестна? У свом огледу „Традиција и иновација у друштвеном животу“, Михаило Ђурић је био категоричан у тврдњи да „нигде другде на Земљи индивидуализам није узео такве размере као у Западној Европи. И нигде другде као на Западу није дошло до таквог продора рационализма, рационалног мишљења и рационалног понашања у области културе и друштвеног живота“. Сада и овде, када се кроз сабласни лавиринт виртуелног универзума и аветињског медијског поретка ствари, бесрамно слави профетизам и цивилизација лажи, док у тајним одајама којекаквих „корисних идиота“ стоји расписана потерница против свега онога што припада најсветлијим странама духовне баштине човечанства. Наиме, претња су силно умножени изми... Екстремни практицизам и прагматизам, конформизам, конзумеризам,бизарни хедонизам, потом стрмоглаво обрушавање нарцистичке културе „високог напона“у свакодневици, коначно тај фатални посесивни индивидуализам као начин живота - смртна су опасност за опстанак сваке заједнице, била она етничка или неке друге нарави. Да ли ће после свега овог што рекосмо остати само нека мала дружина корпоративних похлепника и себичњака? Велики су разлози за стрепњу!
Међутим, није тешко приметити да је Данило Баста са више него оправданим разлозима посебну херменеутичку обазривост показао у критичком резоновању Ђурићеве ране рецепције Мартина Хајдегера. Узгред буди речено, само су двојице филозофа у бившој Југославији нешто раније писали о Хајдегеру, негде с почетка шездесетих годинама прошлога века. Били су то Вања Сутлић и Гајо Петровић, а овом приликом морам поменути да је своја сећања на сусрет са Мартином Хајдегером у његовој кући испод пасторалног Шварцвалда посведочио и хрватски филозоф Данило Пејовић у својој књизи „Систем и егзистенција“ из 1971. У српској средини та част, сасвим је извесно, припада Михаилу Ђурићу. Говорећи афирмативно о Ђурићевом темељном познавању Хајдегерових најзначајнијих списа, Данило Баста подвргава умесној критици Ђурићеву тезу да је Хајдегер довео до врхунца нововековни субјективизам и антропоцентризам... „Напросто , ако човек зна само једно: да му предстоји смрт, да је ништа његов крајњи циљ, његова несумњива, неотклоњива будућност. Све то јасно показује да је људски живот лишен чврстог упоришта, да човеку није ништа дато што је неопходно да би његов живот имао смисла, да би био вредан живљења“- како тврди Михаило Ђурић – тумачећи Хајдегера из тзв. прве фазе, онда је тубивствовање у том случају лишено сваке супстанцијалности. Остаје тек пука љуштура... Уколико је човек заиста протагонист антропоцентризма и арогантног субјективизма, рђави господар а не „пастир“ бивствовања, онда смо на лошем интерпретативном путу који нас излаже искушењима херменеутичког инцидента. Приводећи ово излагање самом крају, Едмунд Хусерл нас је упозоравао и подучавао како је филозофија увек на почетку, а Јохан Готлиб Фихте нам много пре тога поручивао да је смисао филозофирања везано за наше властито спасење. Упркос свим невољама које нису мале, критички дух не би смео остати без свога дома и своје адресе. Да ли ће се уз неку трансцедентну промисао вратити у свој завичај?
