ПРЕДСЕДНИК АКАДЕМИЈЕ НЕМА ПРАВО ДА У СРПСКУ ПРЕДИЗБОРНУ КАЉУГУ УВЛАЧИ САНУ…
Јасно је да господин проф. др Владимир С. Костић као интелектуалац и индивидуа ИМА ПРАВО да се ПОЛИТИЧКИ АНГАЖУЈЕ али и да НЕМА ПРАВО да у српску предизборну каљугу увлачи САНУ
Приредио: Владан Динић
У рубрици писма читалаца (Данас, 12. маја 2020.) Слободан Првановић (Научни саветник Института за Физику), активни политичко обојени “твитераш”, објавио је писмо Владимиру Костићу, председнику Српске академије наука и уметности. У тексту под насловом “НАЈУМНИЈЕ ГЛАВЕ ДА УКАЖУ НА ОПАСНОСТ” аутор призива председника САНУ, да практично арбитрира у чисто политичком неслагања власти и дела опозиције.
Поштовани господине Костићу,
Сви смо сведоци драматичне с
Ескалације опасности по народ и државу какву умамо ових дана. Супротстављени политички ставови и гледишта могу лако да прерасту у антагонизам праћен насиљем, а што неизоставно и хитно мора да се спречи.
Српска академија наука и уметности годинама стоји по страни, избегавајући да саветодавно изјасни о питањима од највеће важности за наше друштво. Прилика је било сијасет када су наше најумније главе могле и морале да укажу на опасности које нам прете и да предложе решенје проблема.
Камо среће да грешим, али можда је ово последња прилика да учините нешто. Макар то и не било предвиђено законима и прописима, друштвени значај Академије вас обавезују на искорак у правцу спречавања прерастања тренутне ситуације у расуло и свеопшти хаос.
Зато Вас молим и апелујем на Вас да као неко ко се налази на месту председника Академије искористи ауторитет који имате и позовете најважније политичке актере у земљи на дијалог о проналажењу излаза из ове опасне ситуације. Верујем да би се они одазвали Вашем позиву и да бисте њиховим окупљањем допринели смиривању тензија.
Молим Вас да сада не будете неми. Ваш данашњи глас разума може да спречи сутрашње крике и јауке.
С поштовањем
Слободан Првановић.
То тако пише господин Првановић, из свог угла сагледавања предизборних проблема у Србији.
* * *
Српску академију наука и уметности (САНУ) дуго је “био глас” да је скуп “ћутолога”?! Сад, (не)надано, председник САНУ, академик Владимир С. Костић, све је чешће у медијима. Истина, у већини текстова појављује се као доктор “опште праксе” са порукама које су у стилу “може да буде, али не мора да значи”; не каже ништа посебно и круцијално, али — проговорио је!
Истина, многи су се сад сетили САНУ, посебно она групација која је за БОЈКОТ избора, у којој је свакако и г. Првановић — као спасење, за све наше недаће и сводневне бриге…
И од САНУ траже и предлажу — да буде својеврстан медијатор (политички?) у разрешавању “Гордијевог чвора” или да “реши квадратуру круга” између власти и Скупштине, позиције и опозиције, али и између оних који хоће и оних који неће на изборе…
Истина, забринути г. Првановић и његови истомишљеници ЗНА(ЈУ) да то што пише у писму НИЈЕ БАШ ПО ЗАКОНУ и ВАЖЕЋИМ ПРОПИСИМА, али — то, чини се, “легалистима” сад не смета.
Јасно је да господин проф. Др Владимир С. Костић, јавна личност, као интелектуалац и индивидуа ИМА ПРАВО да се ПОЛИТИЧКИ АНГАЖУЈЕ, али и да НЕМА ПРАВО да у српску предизборну каљугу увлачи Српску академију наука и уметности, јер САНУ није и не би требало да буде политичка странка.
У САНУ седе, бар би тако требало да буде — “бесмртници” и “најумније српске главе”. Али САНУ ни у ком случају није, а не би смела ни у назнакама да буде, ни налик политичоој странци.
Уз то, САНУ је нарочито последњих година била поприште сталних свађа, зађевица, мешетарења, подметања, поприште међуакадемске и неретко неакатемске борбе, и институција која се махом — бавила сама собом…
Ово бављење самим собом креће још од Меморандума (рађен 1985 и 1986.), где су се “бесмртници”, на тренутак призвали себи и у циљу очувања земље проговорили, прецизнији набројали и констатовали, црно на бело, бројне недаће с којима је наша земља била опхрвана.
Истина, ни тај (славни?) тренутак, Меморандум, није прошао у САНУ и у друштву нормално, као научни а не политички документ једног времена.
Од тврдњи из саме академије да је то НЕДОВРШЕНИ ДОКУМЕНТ, НИКАД УСВОЈЕН, до бесмислице да је тај папир “УКРАДЕН”, па се тако испилио у “Вечерњим новостима” 1986. А после тога о том “недовршеном документу” изјашњавали су се и радници и сељаци, интелектуалци и квазиинтелектуалци, политичари, комитети, скупштине… републике…
Истина, било је и оних, махом најгласнијих, који МЕМОРАНДУМ никада нису ни видели, ни прочитали…али су имали свој став и мишљење.
Ово што се сад догађа у Србији — тражења “спасиоца” или Месије у САНУ, бојим се, неће се добро завршити ни за нас, ни за САНУ.
Зато су и овакви “апели” Владимиру С. Костићу, да буде врховни арбитар, папа или патријарх у нашем политичком блату, унапред осуђени на пропаст. Тим пре што се тај исти Владимир С. Костић, својом — по многима нечувеном — изјавом о статусу Косова и Метохије у Србији, одавно изјаснио. А и лаику је јасно да се В.С.К. одавно изјаснио и определио.
Размишљајући о предстојећим парламентарним изборима, странкама које излазе и бојкоташима избора, као и “неупућеним навијачима” који траже Месију, сетио сам се једне не тако давне беседе академика, Владимира С. Костића, председника САНУ новембра 2019. која може много, посебно онима који добро знају да читају између редова, да објасни о чему се и тада и сада, заправо ради, или шта се иза брда ваља.
Или, да будем још прецизнији: Владимир С. Костић је једно време, уз помињање академика Душана Теодоровића и проф. Др Чедомира Чупића и од недавно проф. др Иванке Поповић, фигурирао као могући кандидат за председника Србије, код оних који су против Александра Вучића?!
* * *
Ево шта је Владимир С. Костић новембра 2019. зборио:
Дан након завршетка Изборне скупштине Српске академије наука и уметности (САНУ), док се утисци још нису ни слегли, у овој истој сали започет је значајан међународни дводневни скуп о људским правима у 21. веку који је организовао академик Тибор Варади, да би исте вечери у нашој Галерији била отворена сјајна изложба слика почившег академика Марка Челебоновића надахнутим речима нашег члана Љубе Симовића.
И док су избори у САНУ били будно праћени месецима, повремено са, бар за мене несумњивом, активистичком једностраношћу, “дан после” који сам вам описао, а који заправо одражава суштину и разлог постојања ове куће, сем часних изузетака и упркос обавештењима, испратио је тек неутрални, не посебно заинтересовани жамор (ван САНУ, али, будимо искрени, и унутар саме САНУ). Ова чињеница наметнула ми се као својеврсна парадигма позиције у којој се налазимо, бар када је у питању јавност и када су у питању медији.
И о томе бих данас желео да говорим.
САНУ је дуго, усуђујем се да кажем исувише дуго, гајила филозофију ћутања као посебну “кућну мудрост”, делом наметнуту искуствима са “случајем Меморандум”, делом кроз традицију универзалног одговора “примили к знању” кад год би се суочили са неразумевањем, па и хостилношћу према овој кући. Бојим се међутим, да су та времена неповратно прошла. Кућа од слоноваче, коју смо толико волели, се срушила пред налетом електронских медија. Посебно данас, САНУ не може да живи ван средине у којој делује, нити може да очекује да у будућности не буде стално процењивана од група и појединаца, добронамерних, али и оних других, из много разлога недобронамерних.
Има и равнодушних. У претходним месецима, САНУ и појединци у њој били су изложени критици, коју бих, ако изузмемо поругу и моралне дисквалификације, дефинисао као чудну мешавину искрене, мада не увек и добро информисане забринутости и неистина, конструкција и субјективности. Одређени медијски кругови готово свакодневно су објављивали текстове са експлицитним оптужбама, а да нисмо питани имамо ли шта да кажемо у своју одбрану.
Преостајало нам је да нагађамо корене и разлоге таквог деловања. Понешто смо и разумели! Ако би се усудили да кажемо да неки од критичких ставова нису без покрића, тек тада би раздражили критичаре који би то називали демагогијом и хипокризијом. Тако се, како каже професор Ђуро Шушњић стварала, једна нова врста јавности, јавности која жуди пре за личностима него за обавештењима”.
На фону Гросманове “стварности последњих вести”, САНУ је унеколико препустила простор својим критичарима искрено и вероватно наивно верујући у моћ чињеница и елаборираних објашњења, док смо се упоредо у електронским медијима и друштвеним мрежама збуњено суочавали са правим вербалним насиљем, релативно стереотипним оптужбама и коначно, пресудама. Јесмо ли прошли нерањени — нисмо! У постчињеничном времену у коме се истине креирају, …уместо да се траже и препознају, перцепција постаје врло непријатан фатум, она је нека врста друштвеног арбитра, попут блогерске мрзовоље “ма, ти старци ништа не раде и на нашој су грбачи”. Када смо покушали да укажемо да је САНУ изузетно активна, да се у њој буквално сваки дан одиграва нека научна или уметничка активност, да је кроз САНУ само у протеклој години прошло 180.000 грађана, дочекани смо констатацијом која није без духа: “То само значи да су фудбалски стадиони успешнији од САНУ”. Само што у САНУ нико није ушао искључиво да би гледао фудбал.
Иако то најчешће радимо, бојим се да је одмахивање руком на моћ перцепције у јавности данас исувише лагодно пренебрегавање — иако знам да највећи број наших чланова то сматра делатношћу испод достојанства Академије, мислим да ћемо у будућности морати да артикулишемо на који начин ћемо и сами, а не доминантно наши критичари, утицати на перцепцију САНУ у јавности или оном што је у Србији од јавности остало.
Зашто? Па због улоге коју у овом друштву још увек имамо.
Присуство САНУ у медијском простору, а то присуство у временима електронских медија једноставно је неминовност (“ма колико се крили, наћи ће Вас”), захтева да изградимо мудру и јасну стратегију медијског представљања САНУ. Алтернативаје препуштање ове куће и њених чланова инстинктима карнивора, који у лов крећу било појединачно или организовано, у групи, у простору неконтролисане псеудо-транспарентности.
Искуство нам указује да највећи број особа у новинарској струци са којима смо имали прилике да сарађујемо чини то одговорно и професионално, али је и њима потребна наша помоћ у селекцији и представљању тема везаних за САНУ, чему нисмо увек склони. Озбиљни напори у том правцу већ су учињени (рад ПР службе, конференције за новинаре, нови сајт САНУ, итд., итд.), али они нису ни у самој САНУ једнодушно подржани и повремено су олако квалификовани као “естрадизација”. То није и не може бити било чија идеја, али није одржива ни идеја о САНУ као “посматрачу из заветрине или сенке” која не улази у inter feces свакодневнице — ако не покушамо, у мери у којој то можемо, одговорно, промишљено и са иначе инхерентним осећајем мере, да дефинишемо своје присуство у јавности, други ће нас (укључујући и појединце из наших редова) “естрадизовати” по сопственој мери, са чиме већ имамо искуства. Наше прецизно, правовремено и јасно образложене активности чини ми се да су најмоћније средство представљања и одговарајућег присуства САНУ у јавности.
Да направим илустративну дигресију, спочитавано нам је да смо пропуштали неке активности, иако су оне заправо биле увелико реализоване или су пионирски управо започете у самој Академији.
Наравно, на том простору нас још чекају бројна искушења са којима се традиционалне и унеколико конзервативне, а посебно националне институције, суочавају у простору друштвених мрежа које карактерише лудизам постмодерне, у симулакруму “демократизованог” простора комуникације у коме своје објаве обзнањују…они КОЈИ често о предметима свог изјашњавања не знају много, али им то не смета да наступају са позиција арбитара. Лично сам скептичан да су ти данас неизбежни нови простори заиста простори слободе говора и мисли у којима равноправно “цветају сви цветови”, нове Агоре једне нове, недовољно схваћене демократије и једнакости — бојим се да они уместо тога постају и простор у коме се регрутују флуктуирајуће групе истомишљеника које данашња цивилизација меље и наноси им поразе (неко ће рећи са правом, као да и ми нисмо у тој групи), “који не знају шта хоће, али знају шта неће”. Мада, као контрапункт подсећам да је и она права Агора осудила Сократа на смрт, а ми Сократа или неког сличног, нажалост, данас немамо у нашим редовима. Ту скоро један гост САНУ је поставио питање како да се на просторима друштвених мрежа поново успостави пристојност као начин и императив комуникације. Налажење тог баланса и мере, заснованости наших тврдњи на научним и уметничким критеријумима, грађанске храбрости и одговорности за изговорену реч (избегавање те одговорности не може наћи решење у ћутању), те поменута стара, заборављена пристојност, задатак је изазов за сваког члана САНУ понаособ. Да закључим, у очувању дигнитета САНУ морамо сви да учествујемо, јер оног тренутка када то постане дужност само одређених појединаца међу нама, игра је изгубљена, а сумња да се ради о манипулацији “недобронамерних” међу нама (јер већина ћути) постаје оправдана, чак и када није истинита.
Зашто после свих ових горких речи тврдоглаво инсистирање на медијској стратегији САНУ?
Пре свега зато што ова кућа, јасно дефинисана као “највиша научна и уметничка” институција Србије, мора да успостави комуникацију, заподене дијалог и са млађим генерацијама које, како то умемо комотно да закључимо “другачије комуницирају , другачије се информишу и чији је приступ животу неповратно одређен технолошким иновацијама и глобализацијом”, а чији ће представници за неколико деценија, надам се, са пуним правом куцати на врата САНУ.
Критике са којима смо се суочавали посебно су се усредсређивале на дихотомију: САНУ као мисаона, готово органска целина, или САНУ као скуп мислећих, независних појединаца? Иако не тврдим да нису могуће ситуације у којима би САНУ могла проговорити и релативно унисоним гласом, држим да је став који смо изнели у преизборном програму пре 3,5 године још увек важећи: “САНУ је скуп јаких индивидуалности, појединаца са недвосмисленом скепсом према сваком наметнутом једнозвучју. Наша различитост укључује и различитост политичких, па и идеолошких опредељења, чијем испољавању није место у САНУ.
Уместо хорског усклађивања које може досећи нивое манипулације и притиска, а на све губитка критичког индивидуалног мишљења, руководство САНУ треба да охрабрује атмосферу могућег конструктивног јавног деловања чланова (они тада уистину делују као независне личности) и креира однос да таква иступања буду испраћена дужном пажњом.
“У начелу верујем да је уместо мисаоно компактне Академије”, друштву кориснија САНУ бројних и различитих идеја и ставова, али чија различитост не онемогућава конструктивну размену мишљења. Таква академија, са (зашто не?) и укусом субверзивности према актуелном и развијеном скепсом према тренутном кориснија је за све, укључујући и сваку власт, од фаланги апологета које марширају иза стереотипних застава и ватрено (што не значи и искрено) узвикују слогане лојалности. Коначно, таква Академија је чини ми посебно потребна у временима ауторитарног популизма који се буди дуж меридијана цивилизације којој и сами припадамо. Ако нешто доживљавам као успех током година овог мандата, успех који наравно није мој да бих се њиме китио више од било ког члана САНУ, је да је наша кућа избегла замке јефтиних политизација и партократских опредељивања -зато су и гротескни политички предзнаци који нам се галантно приписују и лепе упадљиво контрадикторни и обично неспојиви. То наравно , не значи да сваки члан САНУ нема права и могућности и на такав вид индивидуалног испољавања.
У овим временима хистрионског претеривања и очајничког покушаја бекства од баналности као удеса актуелне ивилизацији (није ли несхватљива и рећи ћу, одвратна баналност којом се данас фалсификује историја на чијим крвавим вечерама нажалост нисмо ни непозвани изостајали, и када нам имплицитно поручује да склонимо своје лешеве, јер ми можда нисмо ни учествовали у Великом рату — стрепим да то не може бити грешка протокола и да смо стога дужни да не дозволимо да нам други сервирају хладне истине историје већ да их сами критички формирамо, као што то САНУ, примећено или непримећено, непрекидно ради), у измишљању посебности времена у коме протичу наши животи, олако проглашавамо “своје време било часом потпуног безнађа, било тријумфалног сванућа”, премда је оно “као било које друго, или можда пре, време које никада није исто као било које друго”. Али, у инстант времену које нам је одузело право на размишљање и уместо тога принуђује нас углавном на рефлексне реакције (а и то, са што мање словних знакова), САНУ је институција која у ту замку не сме да падне. Прво, зато што је један од најтужнијих плодова инстант времена у коме живимо површно критизерство, које је барем у тренутку изрицања судова добрано импрегнирано неконтролисаним афектом, често се сводећи на приписивање појединачних кривица или изношење безпризивних необразложених пресуда и опаски о овој или оној појави, о којима често знамо мало или нимало.
Друго, зато што постоје групе, организоване често на основама изненађујућих критеријума или чак и без њих, са све упадљивијим мањком идеолошких утицаја (ако неко под идеологијом не подразумева разнородне прописане аксиоме правоваљаности), које сада све гласније од САНУ траже да се она колективно и недвосмислено огласи, али искључиво текстом који јој они диктирају. У свести појединих, не нужно злонамерних особа и група, које се не усуђују или немају могућност да своја мишљења изнесу гласно, САНУ се доживљава као кутија у којој ће неком чудном социјалном резонанцијом њихов мук, немуштост или стрпљиво ишчекивање колективног мишљења (које никако да стигне), као из каквог мегафона коначно одјекнути оно што би они желели да чују (типа оне митске рупе из које излази изговорено “У цара Трајана козје уши”).
Када се то не догоди, закључак је кратак и јасан: “кутију треба укинути или разбити”. Верујем да САНУ, настојећи да се битно не удаљава од научних и уметничких основа, мора неговати одговорну критику, како је то Фуко дефинисао 1982. године, која се не састоји само у томе да кажемо да ствари нису добре такве какве јесу. Критика нас нагони да видимо на чему почивају ствари које се подразумевају, слободе, стечени и нерефлектовани модуси мишљења које као такве прихватамо.” Критика тако постаје “умеће промишљене непослушности” и утврђивање актуелних граница нужног — критика која је, тако постављена, готово нужно појединачна, с тим што се појединачности могу преплитати и стварати конструктивне, али, да опоменем, исто тако и застрашујуће амалгаме — преплитање за које у овом друштву још увек немамо довољно кондиције и тренинга. И то критика, бар што се тиче САНУ, усмерена у начелу на три (3) временска нивоа: ка оном што је било некад, што се догађа данас и што слутимо да нас чека сутра.
На крају овог обраћања, дужан сам да Вас подсетим да нам није дозвољен луксуз предаха…
