СПИН ДОКТОР — ЕДВАРД БЕРНAЈС
ПРОПАГАНДОМ ОД ХАОСА ДО ПОРЕТКА
# Гебелс је био најуспешнији извођач радова које је пројектовао и примењивао Едвард Бернaјс, комунистички агитпроп је знатно заостајао за тим достигнућима, која су своја најдалекосежнија и најдоследнија остварења достигла у либералним демократијама
За Сведок пише: Проф. Др Бошко И. Бојовић (Париз)
Мудрост је постала знање, знање информација, информација спиновање Последња је реченица којом се завршава Propaganda — Public Relation (Манипулација јавним мнењем у демократији), Едварда Бернајса (Edward Bernays, 1891–1995), књига објављена у Њуjорку 1928. године, предодређући Нови сведски поредак, како је неподељену доминацију западног савеза прозвао амерички председник Џорџ Буш старији, након пада Берлинског зида, пропасти комунизма и распада СССР-а. Под утицајем Валтера Липмана, претече неолиберализма, аутор Пропаганде систематизује методологију манипулације јавности путем медија, који се оркестрирају преко одабраних представника елита, анимирајући најширу јавност као масу која није у стању да мисли сопственом главом, у корист „владе из сенке”, анонимних покретача свега онога што доноси неконтролисану моћ и профит у експоненцијалним размерама.
Бацајићи у сенку све теорије завере, које се могу ставити ад акта као успутне диверзије и бесловесне шпекулације, Пропаганда разоткрива пројект света у коме живимо као финални продукт једне психопатске пројекције.
Стварање концензуса је општеприхваћени назив за технику условљавања јавног мнења, која настаје заслугом овога мага манипулације, у време када почиње његова каријера у Америци. Основна поставка његовог схватања јавности састоји се у томе да масе нису у стању да мисле својом главом, да одређене елите треба да мисле уместо њих, што није у супротности с идејама тоталитарних
система његовог доба, нацизмом и комунизмом.
Гебелс је био најуспешнији извођач радова које је пројектовао и примењивао Едвард Бернaјс, комунистички агитпроп је знатно заостајао за тим достигнућима, која су своја најдалекосежнија и најдоследнија остварења достигла у либералним демократијама. Оним најмоћнијим, које нису престале да усавршавају њихову примену у све
ширем оквиру такозване меке моћи (soft power). Све док од демократског поретка није остала празна љуштура у облику представничке демократије, за коју би сламка спаса могло бити само директно, плебисцитарно изјашњавање гласачке већине, чији најприближнији модел још увек постоји у Швајцарској.
Спиновање јавног мнења у функцији гласачког маркетинга превазилази орвеловске размере, као што упозорава Ноам Чомски (Orwell’s Problem), иначе најцитиранији аутор после Библије, на примеру казнене експециције НАТО пакта против СР Југославије 1999. године.
Одрастао у сумрачном амбијенту двојне монархије, на фону психопатологије и психоанализе, у окружењу ујака и стрица Сигмунда Фројдa, Бернaјс је развио свој дар манипулације до неслућених размера, на тај начин што је користио најтање емотивне пориве, индивидуалног и колективног етоса. Уживао је да највеће тешкоће преокрене у своју корист, као да од неукусне позоришне представе
минорног француског сценаристе, о психопати и сифилистичару, непримерен америчкој публици, направи запажени бродвејски успех.
Као стогодишњак живео је таман толико, до 1995, да доживи остварење својих најперверзијих снова — на сцени глобализације.
Приручник Пропаганда, у циљу придобијања јавног мнења, анимирања потрошачких маса, као и инструментализације гласачког тела, врло је експлицитан и садржајан према поглављима:
1.Организовати хаос;
2. Нова пропаганда;
3. Нови пропагандисти;
4. Психологија public relation-a ;
5. Предузећа и јавност;
6. Пропаганда и јавна власт;
7. Пропаганда и женска активност;
8. Пропаганда у служби просвете;
9. Пропаганда и добротворна делатност;
10.Уметност и наука,
11. Механизми пропаганде.
Ако се има у виду да се управо тих година појављује у САД термин „потрошачко друштво”, постаје јасније колико је актуелна и примарна тематика Пропаганде у време када Америка постаје водећа светска сила.
Жил Делиз назива 20. век „временом дисциплине” или дисциплиновања, другим речима претварања слободног избора у поредак, путем условљавања јавности, структурисања друштвене свести, све разрађенијим средствима меркантилне, доминаторске или
предаторске пропаганде.
Исти француски филозоф другу половину истог века сматра транзицијом ка „друштву контроле”, о којој као „Орвеловом проблему” најбоље и најлуцидније расправља Ноам Чомски.
Једина алтернатива овој појави за Делиза је „отпор”, слично опредељењу Чомског, с тим што је познавање методологије условљавања, пропаганде као меркантилистичке и доминаторске друштвене субверзије, коју систематизује, теоријски и практично
установљује Едвард Бернaјс, неопходно за рационализацију и демистофикацију најважнијег инструмета „меке моћи”, предуслов за стање свести које омогућава пружање отпора.
Отуда и све веће интересовање за Пропаганду, почев од новог издања 2004, овог за ширу јавност готово заборављеног студиозног приручника, којим се као савременим макиjавелизмом бави све већи број политичких мислиоца, у време немирења с новим светским беспоретком и свести да је оно кардинални услов отпора новом светском опскурантизму.
Признат као најугледнији лингвиста, филозоф и политички мислилац, Ноам Чомски истиче три филозофска проблема којима се бавио дуги низ година. Платонов (како су људи са тако мало тадашњих сазнања могли разумети толико много? Чиме се иначе бавио Бертранд Расел), Декартов (питање слободног избора и креативности) и Орвелов проблем: „како је могуће да људи који располажу с толико информација и сазнања разумеју тако мало ?”, као најбољи пример самозаслепљења или намерног заслепљивања Ноам Чомски узима агресију НАТО против СР Југославије.
Анкета међународне комисије, под вођством Јужноафриканца, угледог правника, Ричарда Голдстона, закључује да је агресија НАТО илегална али легитимна — јер није било другог начина да се заустави масакр на КиМ, што се показало нетачним, јер су жртве, када их је и ако их је било, последица а не узрок агресије.
Западна аргументација је извршила замену теза, тако што је последицу узела као узрок.
Масакри су били предвидиви, као што је било познато на основу познатих и прецизних извештаја с терена, стога је агресија извршена да би се они изазвали, чиме би се могла оправдати иста та агресија.
Она представља флагрантно кршење међународног права, кардинални злочин попут оног за који су нацисти осуђени у Нирнбергу.
Упркос бројним доказима и обиљу документације, рационална дискусија о овом злочину НАТО агресије није могућа на западу, што је најбољи доказ за Орвелов проблем. Лажи, клевете, хистерија, Public Relation индустрија, једини су одговор када се покрене дискусија о овоме.
`Да је злочиначка агресија против СР Југославије (Србије) кардинални доказ општег правила, сведоче претече и узори либералног капитализма.
Валтер Липман: „интелигентна мањина мора имати иницијативу, јавност мора бити стављена на своје место, што значи бити посматрач а не учесник, осим приликом периодичних вежби које се називају изборима” (W. Lippmann, Public Opinion, New York 1922). Херолд Ластвин: „Интелигентна већина мора сагледати незнање и глупост маса, које морају бити под контролом, за њихово добро”. Недостаје још само авангарда пролетаријата и политички комесари.
Чомски такође тврди како су земље трећег света, некадашњи несврстани осудили НАТО агресију и право на хуманитарну интервенцију, што је мање уверљиво, јер само делимично тачно.
Запад је наиме знатан део своје стратегије заснивао на наводној одбрани муслимана од православаца, што је имало више успеха него неуспеха на страни муслиманских земаља.
Неке од земаља где та западна тактичка стратегија није имала добру прођу, као Либија, Ирак, биле су нешто касније најбруталније кажњене, као и друге, током арапских револуција.
Бернaјсов макијавелизам у свим овим манипулацијама западне лажне савести имао је одлучујућу улогу: „Тешко је сагледати друштвене, политичке и економске трансформације до којих је дошло током 20. века, без позавања свега онога што је Едвард Бернaјс остварио” (J.
Stauber, Sh. Rampton, Toxic Sludge is Good for You!, Monroe, Maine 1995).
Као креатор индустрије public relation Бернaјс је углавном признат као творац онога што Американци називају spin, што значи манипулација — вестима, медијима, јавношћу — као и праксе систематске и у најширим размерама пристрасне интерпретације догађаја, коју Алекс Кери сврстава у једну од три најважније појаве 20. века: „масовни развој пропаганде од предузећа у циљу одржаја њихове власти на штету демократије” (N.Baillargeon, предговор E.Bernays, Propaganda, Paris 2007).
„Свесна и интелигентна манипулација јавним мнењем и организованим навикама маса, имају важну улогу у демократском друштву.
Они који манипулишу тим неприметним друштвеним механизмима, сачињавају невидљиву владу која истински управља земљом”(E.Bernаys, Propaganda, New York 1928 (2004), Први пасус, на првој страни Бернајсове Пропаганде).
Анимирати јавност придобијањем за пројекте који су против интереса већине, притом у интересу опскурне и нелегитимне владајуће мањине, најважнија је технологија владања масама и условљавања јавног мнења, „друштвеног инжењеринга”, концензус концентрације све веће моћи у рукама све мањег броја одлучилаца.
Слично је и на глабалном плану или на хоризонталном нивоу, где технологија концензуса аргументизацијом лажне савести производи мистификацију критичног ступња, којим се онемогућава кохерентни фронт отпора глобалној доминацији најмањег над највећим бројем.
То је дакле оно што Чомски назива Орвеловим проблемом — како је могуће толики број људи превести жедне преко воде упркос великом броју сазнања која би им требало да отворе очи.
Могуће је спрегом цинизма и лицемерја, заменом теза лажне савести, саставним делом тржишног маркетинга који се преноси на правни, етички, стратешки и политички терен, с утолико више бескрупулозности што је у игри већи улог у доминацији лажне савести, друштвеног модела све веће контроле над појединцем и императива све веће концентрације моћи на глобалном плану.
Ко је маг манипулације?
Рођен 1891. у Бечу, синовац и сестрић Сигмунда Фројда истовремено (Бернејсов отац је био брат жене Сигмунда Фројда /1856–1939/, његова мајка, Ана, је била Фројдова сестра), Едвард Бернaјс се сматра творцем политичког маркетинга или „пропаганде“, речи коју није желео да промени у наслову његове књиге, у време када је та реч већ добила негативно значење (N.Baillargeon, предговор E.Berneys, Propaganda Comment manipuler l’opinion en démocratie, Paris 2007).
