Утицај хрватских тајних служби на догађања у Србији и данас није занемарљив
САД ИЗМИШЉАЈУ “МЕМОРАНДУМ 2” САНУ
Пише: В. Д. МакМелон
Меморандум 2, за који у Србији нико није чуо, нити га је видео, у Хрватској се узима као одавно разоткривена и доказана ствар, па се немојте изненадити ако вас озбиљни људи у Загребу, али и Сарајеву или Скопљу, опрезно упитају за детаље тог неупитног доказа српског злочиначког планирања
Пише: В. Д. МакМелон
Недавно ми је до руку дошла књига Служба: Анатомија српске тајне службе у последњих 38 година аутора Горана Живаљевића, високог, што би рекли у “лијепој нашој” бившег дужниосника — заменика шефа БИА, пензионера наречене Службе. На страницама 146 и 147 прочитао сам следеће:
„Наши суседи Хрвати имају бројне балканске навике, од лењости и лоповлука до хвалисања и претеране патетике, али су у једној ствари студиозни и озбиљни као као Немци. То је праћење српског питања, бављење српском државом, српском војском, српском црквом, српским председником, српском академијом, српском економијом, српским криминалом, српским певачицама, српском кошарком, српском Службом…
Често пре нас умеју да осете неке процесе који нам се дешавају, имају изграђени њух и позорност која често може бити велика предност у долазећим временима. Добар пример за то је чињеница да су они први објавили онај недовршени и практично бенигни Меморандум Српске академије наука у свом Вјеснику, оптуживши тако Србе за хегемонистичке планове, чиме направише себи (вероватно заувек) алиби за рушење државе, што су већ увелико планирали.
Последњих година тај међународно верификовани и успели спин о српском меморандуму из 80-их година прошлог века наставили су епизодом која се сада зове Меморандум 2 Српске академије наука и уметности. Тај Меморандум 2, за који у Србији нико није чуо, нити га је видео, у Хрватској се узима као одавно разоткривена и доказана ствар, па се немојте изненадити ако вас озбиљни људи у Загребу, али и Сарајеву или Скопљу, опрезно упитају за детаље тог неупитног доказа српског злочиначког планирања.“
Оставимо, овог пута по страни, Живаљевићеву фасцинацију ефикасношћу рада „братске“ Службе (можда на ту опчињеност утиче и власничка структура Лагуне, београдског издавача, у којој, кажу, доминира — као и у рецимо „Недељнику“ — хрватски капитал) као и његово дивљење педантним Немцима и њиховој Служби (да ли се то односи и на Шарпингов спин — еуфемизам за пресну лаж звану „Поткова“, који је послужио кaо окидач (или један од окидача) за бомбардовање Србије 1999. године?).
Пажњу ми је привукла кључна реч Меморандум, овога пута Меморандум 2.
Досад се у обавештајној чаршији (у којој братска служба доминира као opinion maker) сматрало да се та синтагма односи на Научни скуп о Великој Србији одржан 2002. у САНУ, зборник штампан у Српској књижевној задруги 2003, јер је тадашњи председник Aкадемије Никола Хајдин забранио њено штампање у САНУ (галама „међународне заједнице о Великој Србији била је, и остала, типа „др’жте лопова“: треба причати о опасности од велике Србије док се прави Велика Немачка, Велика Албанија, обнавља Аустроугарска; типична операција димна завеса).
ВЕЛИКА СРБИЈА — ИСТИНЕ, ЗАБЛУДЕ, ЗЛОУПОТРЕБЕ
(Српска књижевна задруга, Београд 2003, ПОГОВОР, (стр. 527–532)
Појам „Велика Србија“ налази се у оценама политичара, текстовима пропагандиста и критичким списима наших социјалиста више од једног и по века. За све то време садржај, смисао и суштина те кованице нису били предмет научне пажње. Вероватно би то тако и остало да у процесу разбијања Југославије појам „Велике Србије“ није био преко сваке мере коришћен и злоупотребљаван у тражењу и налажењу кривца за сва злодела која су нас снашла и још увек нас сналазе. Питање „Велике Србије“ и свега онога што се крило иза те две речи добило је посебан не само националноисторијски већ и шири друштвени значај. Због тога, а удовољавајући својим Статутом одређеним обавезама, САНУ је одлучила да читаво питање које се тиче синтагме „Велика Србија“ размотри на међународном научном скупу.
Пре но пгго је од 24. до 26. октобра 2002. године одржан међународни научни скуп „Велика Србија — истине, заблуде, злоупотребе“ он је прошао сву Статутом САНУ предвиђену процедуру. Организатори скупа била су три одељења САНУ: Историјско, Друштвених наука, Језика и књижевности.
С одржавањем скупа најпре се сагласио Извршни одбор а потом и Председништво САНУ. Ниједан члан поменутих тела није имао било каквих примедаба на тему скупа, на његову организацију и одржавање. Кад је скуп завршен, како је и уобичајено, Организациони одбор скупа поднео је 27. новембра 2002. године извештај Извршном одбору и Председништву САНУ. Оба та тела прихватила су у свему, без примедаба, повољан извештај Организационог одбора.
На предлог Одељења историјских наука, од 18. новембра 2002, Извршни одбор се на својој седници држаној 21. новембра сагласио да се Организациони одбор преименује у Редакциони одбор. Кад су приспели реферати поднети на скупу, Одељење историјских наука именовало је по два рецензента за оцену сваког рада. Пошто су сви радови рецензовани, Одељење историјских наука је на свом скупу одржаном 27. фебруара 2003. прихватило за штампу зборник „Велика Србија — истине, заблуде, злоупотребе“ и поднело га 4. априла исте године Издавачком одбору с молбом да га уврсти у Издавачки план за 2003. годину и у истој години га штампа. Издавачки одбор је на својој седници држаној 7. априла 2003. једногласно прихватио овај предлог Одељења историјских наука и одлучио „да се препоручи Извршном одбору Председништва да се у Академијиној серији Научни скупови објаве радови са скупа ’Велика Србија — истине, заблуде, злоупотребе’.“
Политиканство у САНУ није од данас
Занемарујући ту одлуку, Извршни одбор, који чине академици: Никола Хајдин, председник, Стеван Коички, потпредседник, Младен Србиновић, потпредседник, Никола Тасић, генерални секретар, и Зоран Ковачевић, председник Огранка САНУ, на седници држаној 11. априла 2003, из свог предлога Председништву који рукописи ће бити штампани у 2003. години једноставно је изоставио зборник „Велика Србија — истине, заблуде, злоупотребе“.
Сматрајући да је реч о случајном пропусту, секретар Одељења историјских наука је на седници тог Одељења, држаној 23. априла 2003, упозорио присутног генералног секретара на тај пропуст и затражио да се он исправи. Генерални секретар је обећао да ће пропуст бити исправљен.,,
Међутим, испоставило се да уопште није била реч о пропусту већ о намери Извршног одбора да осујети објављивање зборника „Велика Србија — истине, заблуде, злоупотребе“. На седници Извршног одбора одржаној 24. априла 2003. године закључено је „да у овом тренутку не би било опортуно“ у Издавачки план за 2003. годину убацивати поменути зборник са научног скупа. Извршни одбор је одлучио да о штампању овог зборника, „с обзиром на осетљивост тематике“, прибави мишљење Председништва САНУ.
Таквом одлуком Извршног одбора направљен је тежак преседан који у досадашњем раду САНУ није забележен.
Наиме, никад досад, у стогодишњој пракси Академије, није се десило да један рукопис, који је прошао све статутом предвиђене процедуралне форме, из политичких разлога буде заустављен!
Прекорачена овлашћења
По Статуту САНУ Извршни одбор нема право да убацује или избацује рукописе из Издавачког плана. Иако то није у његовој надлежности, Извршни одбор се, прекорачујући своја овлашћења, упустио у оцењивање политичког тренутка, политичке опортуности и осетљивости теме „Велика Србија“.
Заборављајући на прворазредне научне, друштвене и националне обавезе САНУ, које су Статутом јасно означене, Извршни одбор се подастро текућој политици. Једну научно легитимну тему непотребно је исполитизовао и показао се спремним да буде сервис актуелне политике.
Таква намера Извршног одбора недвосмислено је испољена на седници Председништва држаној 15. маја 2003. године. На тој седници генерални секретар је изјавио да је од Извршног одбора затражено да не објављује зборник „Велика Србија…“.
Кад су упитани да кажу ко може да тражи од САНУ да одустане од својих научних задатака, да јој се намеће као цензор, генерални секретар и председник Академије одговорили су да то не могу да кажу, али су замолили да им чланови Председништва верују да све што чине, чине за добро Академије, „ради поправљања њеног угледа“ код актуелних представника власти.
Чланови Председништва из Одељења историјских наука, Одељења друштвених наука, Одељења језика и књижевности и Одељења медицинских наука покушали су, у најбољој намери, да одврате чланове Извршног одбора од куповине угледа Академији од представника власти продајом њеног образа. Извршни одбор није био спреман да одустане од своје одлуке о одлагању штампања зборника „Велика Србија…“.
Иако су упозорени да нису упознати са садржајем зборника, да нису присуствовали научном скупу на којем су подношени реферати, да реферате нису читали и да занемарују позитивне рецензије компетентних чланова САНУ и других угледних научника, чланови Извршног одбора су већ изнете ставове о томе „да не би било опортуно“ штампати зборник, јер је тема „осетљива“, допуњавали новим сличним политичким оценама. Тврдили су да је тема „врућа“, да би објављивање зборника могло да нанесе штету Академији, каква јој је нанета „Меморандумом САНУ“, да би, чак, било неморално према народу у „овом тренутку“ објављивати радове са научног скупа „Велика Србија — истине, заблуде, злоупотребе“.
Нико од чланова Извршног одбора и Председништва није покушао да оспори научну вредност зборника, али је новој управи САНУ, која је одлучила да гради „нови имиџ“ Академије, сметао сам назив научног скупа и зборника „Велика Србија…“.
Кад аматери одлучују…
Другим речима, Извршни одбор и део Председништва који припада првенствено егзактним наукама, који и није научно компетентан за тему о којој је реч, одлучили су да ускрате право Академији да покуша научно да одговори на бројне нападе, који већ дуже време долазе с разних страна, из иностранства, али и наше земље, о томе да су Срби током своје историје, од средњег века до наших дана, испољавали великосрпске и хегемонистичке намере, да су због тога криви не само за најновија ратна збивања, разарања и страдања приликом распада Југославије већ и за многе недаће у претходним историјским раздобљима.
Свесни да у Председништву имају већину, јер су у њему представници егзактних наука бројнији од представника друштвеноисторијских наука, чланови Извршног одбора су гласањем добили подршку за свој предлог да се зборник „Велика Србија — истине, заблуде, злоупотребе“ из већ поменутих разлога не штампа 2003. већ 2004. године.
Овим гласањем мајоризована су три Академијина одељења (Историјско, Друштвених наука, Језика и књижевности). Њихове научно компетентне одлуке о међународном скупу и зборнику радова „Велика Србија — истине, заблуде, злоупотребе“ су поништене прегласавањем за област историје научно некомпетентних чланова САНУ.
Таквим поступком није доведено у питање само објављивање зборника „Велика Србија…“ већ и све будуће одлуке трију поменутих самосталних научних одељења.
Незадовољно понашањем Извршног одбора и одлуком Председништва САНУ, Одељење историјских наука је на свом скупу одржаном 28. маја 2003. године закључило „да није проблем у томе што је дошло до померања у објављивању зборника ’Велика Србија… ’, већ у томе којом мотивацијом је то учињено, а та мотивација је апсолутно политичке природе и због тога је за чланове Одељења неприхватљива. Одељење се гаасањем изјаснило о томе да се мора бранити самосталност науке и да због тога образложење Извршног одбора и одлука Председништва о померању датума за објављивање зборника не могу бити прихваћени“.
Овакве оцене Одељења историјских наука исказане су и на Годишњој скупштини САНУ одржаној 29. маја 2003. године. Више академика је оштро, с пуно уверљивих чињеница критиковало понашање Извршног одбора нагласивши да је непотребно и штетно по науку, по САНУ и наше друштво у целини исполитизовало једну научно легитимну а с националног и државног становишта актуелну тему. Од председника САНУ затражено је да стави на гласање предлог о томе да Скупштина одбаци одлуку Председништва о одлагању штампања зборника „Велика Србија…“ у 2004. години. Председник се о тај предлог оглушио, а кад је од појединих академика на то упозорен, гласање се није могло обавити због наводног недостатка кворума, иако ту чињеницу нико није утврдио. Тада, нимало легитимно и недемократски, супротно традиционалном понашању и одлучивању у САНУ, председник је, не ограђујући се од мотива којим је образлагано одлагање штампања зборника „Велика Србија…“ закључио да ће тај рукопис бити штампан почетком 2004. године.
Имајући у виду наведене чињенице с којима је желео да упозна читаоце, Редакциони одбор је одлучио да зборник „Велика Србија — истине, заблуде, злоупотребе“ не објављује у издању САНУ.
На ту одлуку Одбор се одлучио због тога што не може да прихвати политичка образложења која су изнели чланови Извршног одбора. Повлачењем зборника „Велика Србија…“ Редакциони одбор жели да искаже своје неслагање с Извршним одбором и делом Председништва, који су показали и доказали да су спремни да САНУ подреде дневној политици и да је на штету науке учине слушкињом политике. Одлуку о повлачењу зборника Редакциони одбор донео је и стога што неће да се повинује групи људи окупљеној око Извршног одбора, која се САНУ намеће као политички комесар, па самовољно процењује шта је опортуно а шта није, која је тема „врућа“ а која „хладна“, који тренутак је подесан за објављивање неког рада а који није, која материја је „осетљива“ а која није, шта је „морално“ а шта „неморално“ објавити у издањима САНУ. Редакциони одбор сматра да зборник радова „Велика Србија…“ може и треба да буде подвргнут научној критици, али од компетентних стручњака а не од оних који о томе знају мало или нимало, али зато страхују много од самог наслова теме и имена „Велика Србија“.
Редакциони одбор нема илузија да је овим зборником речено све што може да се каже о теми „Велика Србија — истине, заблуде, злоупотребе“. То питање осмотрено је са становишта различитих научних дисциплина: историје, историје уметности, социологије, економије, психологије, права, филозофије и политикологије. Организациони одбор скупа није бирао референте по сродности мишљења. Одбор је желео да успостави дијалог и са неистомишљеницима, али жали што у томе није у потпуности успео. Редакциони одбор сматра да су референти одговорили на многа суштинска питања, како раније тако и најновије историје. Добијени су научно засновани одговори на то када почињу оптужбе о Великој Србији, ко их, када, зашто и како шири. Многа питања су покренута или дотакнута, али се очекују и додатна истраживања. Овај зборник недвосмислено показује да је тема о Великој Србији не само од прворазредног научног него и од изузетног национално-политичког значаја.
Организатори скупа нису имали илузија да ће научним расправама о питању Велике Србије изменити стање које се тиче неоснованих оптужби на рачун Срба и Србије. Радови овог зборника помоћи ће једном делу наше јавности да боље схвати о чему се ту ради и какве се закулисне и перфидне политичке игре играју на штету српског народа и наше државе. О питању Велике Србије досад су говорили само политичари. Овим зборником први пут су о том проблему проговорили научници.
Занимљиво је, али нимало охрабрујуће то што су се, баш у САНУ, у храму науке, нашли људи којима је засметао глас науке.
Нема компромиса са политичким подвалама и историјским фалсификатима
Дубоко несагласан с таквим понашањем унутар САНУ, Редакциони одбор одлучио је, колико из научних толико и из моралних разлога, да зборник „Велика Србија — истине, заблуде, злоупотребе“ штампа у издању куће која не зазире од наслова теме, која није спремна да се мири с политичким подвалама и историјским фалсификатима, да бира „погодан“ тренутак кад ће објавити научно проверене чињенице, да страх од објављивања научних истина проглашава политичком мудрошћу и бригом за националне и државне интересе.
