О АП Војводини и негирању српског легитимитета
Свечани чин 31. јула 1945 у суштини није био чин уједињења већ основ лажне традиције Војводине
# Оспоравање српског легитимитета има дубоке корене, почива на темељима које је ударио Густав Штреземан, председник Вајмарске Републике и његовој борби против нових европских граница 1918, и изреком: Nein!Nein! Niemand! — Не! Не! Никад! Што су подржали Беч а са њим Будимпешта и Загреб
Пише: Јован Пејин,историчар и поблициста
Политичке одлуке говоре о времену у ком су донете. Оне зависе од самог облика, тачније смисла политичког живота. Смисао политике у једном времену, епохи каква је била прва половина 20. века за бившу Југославију и рат сила Осовине и антихитлеровске коалиције, даровала је ново искуство Србима као народу, геноцид од Хрвата 1941–1945, а у наставку догађаја после 1945, разбијање јединства Срба као народа и враћање помоћу одлука АВНОЈ-а у статус какав су уживали 1912. године.
Све се дешавало у року од 27 година од уједињења јужних Словена 1918. године. Октобра 1944, у Вршцу Броз је наредио да се формира Војна управа за Банат, Бачку и Барању на чије чело је поставио генерала Ивана Рукавину, личког Буњевца,претходно заповедника Главног штаба Хрватске рођеног брата усташког ратног злочинца Јуце Рукавине.
Војну управу за Банат, Бачку и Барању развојем догађаја наследио је Главни народноослободилачки одбор Војводине на основу политичке организованости Комунистичке партије Југославије. Покрајински комитет за Војводину је установљен са Покрајинским комитетом КПЈ за Србију да би већ маја 1945, била одржана VI покрајинска конференција која је претворена у оснивачки конгрес КП за Србију и добила у надлежност предкумановску територију Србије.
Дана 31. јула 1945, у Новом Саду одржана је Скупштина Главног Народноослободилачког одбора Војводине коју су чинили 150 “изасланика” а не посланика. Проглашена је Аутономна покрајина Војводина. Такође објављено је уједињење Војводине са Србијом у присуству делегација, представника КПЈ, партијско-државних органа највиших органа Србије и Југославије и гостију из Федералне државе Хрватске од којих су неки каснили а неки од позваних нису ни дошли правдајући се да су имали обавезе на другој страни.
Поздравне говоре држали су др Иван Рибар, представник Хрватске сељачке странке, др Синиша Станковић, председник Народне скупштинњ Србије, др Благоје Нешковић, председник Владе Србије и генерл Коста Нађ, командант Треће армије.
На крају, по оцени Синише Станковића, да су у име Србије у Југославији говорили они који нису били достојни народа испало је да оци Отаџбине Јаша Томић, Аркадије Варађанин, Жарко Младеновић и Бабијан Малагурски, Буњевац који су својим политичким радом ујединили Банат, Бачку, Барању и Срем са Србијом недостојни.
Свечани чин 31. јула 1945 у суштини није био чин уједињења. Представља свечани и цинични чин сецесије простора Србије на ком се појавио интерес Хрватске. Интерес Хрватске симболизују генерал Иван Рукавина и др Иван Рибар са хрватском делегацијом која је каснила на свечаност.
Кашњење је имало циљ да покаже незадовољство што Војводина није постала део Федералне државе Хрватске. Иза Хрватске су стајале друге силе које су водиле и воде антисрпску политику. Циљ аутономије Војводине под капом КПЈ је да се Српство миноризује, обезбеди његово преобраћење и нестанак.
Тога дана уз радосне осмехе, пљесак подршке свечаним поздравним говорима, покличима КПЈ и Титу извршена је сецесија дела Србије ослобођеног и присаједињеног 1918. године.
Овим чином оспорен је српски легитимитет у Банату, Бачкој, Барањи и Срему који постоји од редњег века а не од 1690. године када се одиграла Велика Сеоба Срба из Старе Србије који су се населили на опустошеним просторима Срема, Барање и Бачке да би три деценије касније био обновљен и Банат.
Оспоравање српског легитимитета има дубоке корене, почива на темељима које је ударио Густав Штреземан, председник Вајмарске Републике и његовој борби против нових европских граница 1918, и изреком: Nein!Nein! Niemand! — Не! Не! Никад! Што су подржали Беч а са њим Будимпешта и Загреб.
Истине ради у Двојној монархији током рата 1914–1918, вођена је кампања о четири стуба Монархије које чине Немци, Мађари, Чеси и Хрвати, онако како је најавио Франц Фердинанд 1909, док је путовао по Угарској и правио договоре са политичким елитама каква ће бити Монархија после његовог ступања на престо и између осталог најавио Хрватима Велику Хрватску.
Резултати разговора Франца Фердинанда са политичарима у Угарској у првом реду Румунима у Клужу и Хрватима у Загребу доспели су до Мађара који су одмах схватили да је Угарска у опасности пошто би била смањена у корист Хрвата, Румуна и Немаца. Став Франца Фердинанда о подели Монархије на 16 делова и смањење Угарске му се осветили приликом његов посете Сарајеву јуна 1914.
Мађарска полиција која се бринула о његовој безбедности током посете Сарајеву, пустила га је низ воду те су Младобосанци успешно остварили своју намеру и ликвидирали.
Мађари су остали чисти.
Рат који је Монархија повела против Србије претворио се у светски и 1917. године запао у ћорсокак. Беч и Берлин почели су да траже излаз. Обновљен је какав такав политички живот у Монархији. Поведена је пропаганда о уређењу Монархије после рата и Стјепан Радић је најавио захтев Хрвата да се Војводина издвоји из Угарске и припоји Хрватској што је изазвало узбуну у Будимпешти.
Резултат рата, победа Антанте 1918. биле су нове границе, већ смо рекли и низ револуција по Европи, почев од бољшевичке у Русији где је успостављена револуционарна власт а потом организована Коминтерна са циљем извођења светске револуције. Велики утицај у Коминтерни имали су немачки комунисти захваљујући германофилству бољшевика на челу са Лењином и Троцким. Поред ове чињенице немачки утицај у раду и остварењу програма Коминтерне појачан је због изопштавања Вајмарске Немачке и Совјетске Русије од сила Антанте из политичког и привредног живота Европе.
Председник Вајмарске републике Густав Штреземан успоставио је тајне политичке и привредне односе са Совјетском Русијом што се одразило на статус немачких комуниста у политичком апарату Коминтерне који су га искористили и водили пропаганду политичких циљева Густава Штреземана а један од истих био је ревизија граница у Европи.
Србија је због нових граница била оптужена за империјализам иако је њен рат са Централним силама био одбрамбени и ослободилачки и у правом смислу револуционаран.
Резултат ослобођења и уједињења јужних Словена био је потпуно укидање феудалних и кметских односа у Европи.
# Дакле, 31. јули 1945, године је једна од звезда победе коалиције КПЈ,КПХ,КПСл. и ХСС, а аутономија Војводине је остварени пројекат Густава Штреземана “Војводина регија” под видом аутономије националних мањина и Срба, додуше без Немаца фолксдојчера који су масовно отишли са Вермахтом октобра 1944. године у правцу Рајха
Густав Штреземан развио је војну и привредну сарадњу са Совјетском Русијом. Немачки официри школовани су у совјетским војним школама а за узврат Совјети су добијали нову технологију развијану у Немачкој.
Немачки комунисти у Коминтерни под покровитељством Троцког обучавали су комунисте из Европе у партијским школама и водили политичку пропаганду између осталог против Југославије и великосрпског империјализма. Југословенски емигранти на основу овакве обуке по доласку у земљу изводе терористичке акције а између осталог поред терориста из редова националних мањина помажу усташе.
Немачка мањина у државама Средњеисточне Европе која је доспеле на туђе територије колонизацијом од 18. века била је циљна група Коминтерне у Југославији, а са њом Хрвати, Мађари, Румуни, Арбанаси и вмровци. У оквирима идеје о ревизији граница коју је подржавала Коминтерна у Немачкој се јавила идеја о “Војвођанској регији” као дела покрета "Федерални савез немачких народних група, коју су касније прихватили нацисти у намери да од Баната, Бачке и Срема заједно са Београдом направе немачку државу у спомен на аустријског царског генерала из 18. века Еугена Савојског.
Густав Штреземан је умро 1929, али идеја о “Војводини регији” је остала, прво у Хрватској међу франковцима Хрватима-Аустријацима који су је пренели Хрватској сељачкој странци после потписивања Загребачких пунктација 1934. године. Чак и један бивши национални радник и радикал Душан Дуда Бошковић адвокат из Панчева под утицајем првака фолксдојчера у Панчеву и Новом Саду и хаесесоваца као потписник Загребачких пунктација покренуо је за изборе 1935, организацију “Војвођански фронт” која је неславно завршила на изборима исте године. Затим је идеју посебности Војводине прихватила и КПЈ.
Сама идеја аутономије Војводине и “Војвођански фронт” појавиле су се као морално-политичко безумље иза којег је стајао ХСС и као такав био је антисрпски.
Југославија, гурнута у рат 1941, против Осовине којој се од почетка рата придружила ратна држава хрватског народа НДХ изашла је као победник маја 1945. године потпуно другачија од унитарне Краљевине. Појавила се као федерација на основу одлуке кроатокомуниста у коалицији КПЈ, Комунистичке партије Хрватске, Комунистичке партије Словеније и левог крила Хрватске сељаке странке донетих на заседањима АВНОЈ-а у Бихаћу 1942, и Јајцу 1943. године и интереса водећих сила антихитлеровске коалиције у првом реду Велике Британије на чијем челу је био Винстон Черчил антисрпски расположен који није прежалио најгору државу у Европи Хабзбуршку монархију са најмање цењеном династијом и СССР.
Немачка и Хрватска заједно, изгубиле су рат против Југославије, тачније против Срба.
Немачка је капитулирала 8. маја 1945. године док Хрватска није. Овај изостанак је правдан да Хрватска као ратујућа страна није била призната од сила победница иако је била међународно призната одмах по проглашењу независности 10.априла 1941. године од сила Осовине и њихових савезника и као таква учествовала је у рату против Југославије и чланова антихитлеровске коалиције којима је објавила рат.
Учесник у рату као савезник Осовине, Хрватска је на окупираним српским територијама извршила геноцид над Србима као народу, који живе на истим просторима од првих помена као народа. Геноцид је почео над Србима док је рат Осовине и Југославије још трајао. Овај злочин по обиму и зверствима која су извршена од државе, Цркве у Хрвата и народа од априла 1941, до маја 1945. године ушао је у светске анале.
Победа Југославије маја 1945. године савезника антихитлеровске коалиције је, у суштини, величанствена победа српског народа који се нашао сам пред Осовином и НДХ, подељен унутар националног корпуса на идеолошкој основи између покретача устанка легитимиста и нешто касније њима придружених комуниста.
Комунисти су 1941. године ратовали против Осовине у коалицији КПЈ, КПХ и КПСл., заједно са легитимистима. Али већ новембра исте године КПЈ је ушли у рат против легитимиста, тачније против Југославије. Ова коалиција успела је током лета и јесени 1942, да укључи у своје редове припаднике Хрватске сељачке странке, онај калкулантски део који је поздравио НДХ а није одобравао геноцидни злочин над Србима и који је очекивао победу антихитлеровске коалиције… Преговори су вођени са др Иваном Рибаром, првим председником Народне скупштине уједињених јужних Словена који се налазио у Београду.
Резултат преговора био је одлазак др Ивана Рибара у Загреб а потом после договора са лидерима ХСС је отишао на слободну територију у западној Босни под контролом КПЈ и КПХ.
Циљ преговора КПЈ са Хрватском сељачком странком био је извлачење Хрвата као народа из рата против антихитлеровске коалиције.
Капитулација Рајха потписана је тамо где је агресија на Европу и Свет замишљена и одакле је кренула — у Берлину. Врховна команда Вермахта потписала је капитулацију пред савезничким командантима на чијем челу је био маршал Жуков.
После потписивања капитулације немачкој делегацији је наложено да напусти просторију.
Војни врх Хрватске у Загребу, месту одакле је кренула побуна иза леђа Југословенске војске и геноцид над Србима није потписао ништа. Војска, хрватски домобрани и усташе која се прославила широм света мародерским злочинима над голоруким народом није потписала ништа него се као пувањак разишла, онако како је ратовала је нестала.
Истовремено Броз, кроатокомуниста генсек КПЈ у коалицији са КП Хрватске, КП Словеније и левог крила Хрватске сељачке странке на основу два заседања АВНОЈ-а водио је федерално уређење Југославије на основу максималистичких хрватских националних циљева.
Обновио је границе са малим одступањима унутар југословенске федерације које се поклапају са државним границама до 1914. године кроз живо тело српског народа. Српски народ је распарчан и разбијен у више федералних јединица.
КПЈ је разбила јединство српског народа заједно са новооснованим партијама КПХ и КПСл. после VII конгреса Коминтерне 1935. Броз тада агент од утицаја остварио је постављен циљ Конгреса под препоруком заштите права малих народа федерацијом.
Овом федерализацијом испуњен је део великохрватског програма пре 1914, и додатно планран и усавршен за време Великог рата. У овим оквирима поделе југословенске територије нашла се нова покрајина Војводина која није постојала 1918. године.
Као што је напред речено 31. јули 1945, године је једна од звезда победе коалиције КПЈ,КПХ,КПСл. и ХСС. Аутономија Војводине је остварени пројекат Густава Штреземана “Војводина регија” под видом аутономије националних мањина и Срба, додуше без Немаца фолксдојчера који су масовно отишли са Вермахтом октобра 1944. године у правцу Рајха.
Неформално аутономија је победа и невољног савезништва Велике Британије која је била незадовољна распадом Двојне монархије и Броза, Хрвата-Аустријанца, са његовом коалицијом.
Аутономија Војводине 31. јула 1945.године је обнова става из доба Каундака монархије и става Министарства иностраних послова Вајмарске републике са Густавом Штреземаном на челу, да су Срби само угарска мањина и да немају никакве везе са Србима јужно од Саве и Дунава.
Оснивачким актом и проглашењем Аутономне покрајине Војводине прекинут је у Банату, Бачкој, Барањи и Срему континуитет свести о државности Србије а наметнут је образац сеобе 1690. године.
Уметнута је у српску самосвест да Срба у Банату, Бачкој, Барањи и Срему није било пре 1690. године. Занемарена је историја о доласку туркијских племена у Карпатски басен у којем су већ живели Словени хришћани и имали своје племенске организације негујући источни обред на словенском језику. Успостављен кроатокомунистички режим покренуо је развој завичајне историографије на класној основи и везао за Народноослободилачку борбу извлачењем маргиналних личности и догађаја давањем универзалног значаја везивањем за КПЈ.
Оваквим приступом истраживања историје, она се претворила у социологију и у процес расрбљавања Срба у Војводини као народа. Нису само Срби угрожени.
Посебан погубни чинилац је наредба ГНОО Војводине од 14. маја 1945, о кроатизација римокатоличких Буњеваца који су средином 19. века имали свој национални препород и појавили се као народ, заједно са Шокцима, што су крунисали 1918. године одлуком о уједињењу са Србијом.
Циљ ове партијско-полицијске наредбе ГНОО Војводине од 14. маја 1945, да Буњевци и Шокци не постоје, упућене свим окружним НОО, био је да се у Бачкој,Барањи и Срему добије хрватска већина и изврши подела Војводине ако већ не може цела да уђе у састав Хрватске. Прећутна подршка овој наредби, била је намера да се иселе припадници мађарске мањине из дела Бачке поред Дунава и да се населе Хрвати, усташки колонисти из Срема и Славоније које су Срби протерани са својих имања најурили из својих домова по ослобођењу својих насеља.
Мађарски партијски вођа Ракоши посетио је Тита и убедио да се ово не чини.
Српски легитимитет у Банату, Бачкој, Барањи и Срему постоји од Средњег века. Сеоба 1690. године, пресељене српске масе из Старе Србије није се одиграла на реченим просторима него се талас пресељеника пружио од манастира Раковице преко Аде Циганлије на Срем, Барању и дуж Дунава до изнад Пеште. Тридесетак година касније део новодошлих Срба се спустио у Бачку и Поморишје да би после још једног рата заједно са Србима старинцима прешли у Банат и обновили стара српска насеља, цркве и манастире и подигли нове у складу са обновљеним царским и краљевским привилегијама које су се односиле на све Србе у Монархији.
Привилегијама Срби су осигурали какву такву посебност или теократску парадржавност кроз организацију Пећке цркве и статуса патријарха српског који је био поглавар или вођа народа и војводе који је био командант војске коју су чинили Срби.
Војвода српски био је цар у Бечу а подвојвода је био надлежан за војску и народ. Срби нису живели у Војводини која је кратко трајала 1848–1861, него су живели по српским општинама и епархијама Српске православне цркве, Великокиндском диштрикту, Војној крајини, чији један део се протезао кроз Срем и јужни Банат.
После свега реченог да се вратимо на основно питање 31. јули 1945. године.
Срби живе на просторима Баната, Бачке, Барање и Срема од искона. Позната је анегдота из времена обележавања хиљадугодишњице “Освајања домовине” 1896. године, продора туркијских племена у Карпатски басен међу Словене, којом су Мађари обележили своју државотворност и право на Карпатски басен. Тада су питали Србе у “Јужном крају” и другде по Угарској који себе нису сматрали за националну мањину него народ и једнакоправне грађане Угарске: “Када ћете ви славити овакав јубилеј?”- одговор је следио: “Никад! Ми смо овде од искона!”
Догађај 31. јула 1945, у организацији КПЈ и коалиције одбацио је политичку и оружану борбу српског народа, само уједињење 1918. године и наметнуо немачки концепт који се уклапа у политику ревизије граница у Европи коју је покренуо председник Вајмарске републике Густав Штреземан а негована у Коминтерни и прихваћена од Аустрохрвата у КПЈ, КПХ, КПСЛ., и ХСС.
Такође одбачена је и поништена победа српског народа у рату против Осовине и Хрватске 1941–1945, у складу са ставом кроатокомунистичкох врха КПЈ и коалиционих партнера КПХ, КПСл и ХСС уз свестрану помоћ британског ратног вође Винстона Черчила и његове идеје о обнови Дунавске монархије која се сасвим уклопила у Штреземанову политику и да додамо саверемену политику Немачке.
